Golem i mraèan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huèi gorsko vrelo,
I noću prespi jedna èavka.

Usamljen veèno, strašna grmen,
U prvi sunèev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga oèajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje –
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.